Slučaj „Luksemburg” otkriva malverzacije najvećih svetskih kompanija, a žrtve su države u razvoju, koje ostaju bez poreskih prihoda…
Devet stotina milijardi dolara godišnje. Toliko poreza godišnje utaje multinacionalne kompanije zemljama u razvoju na čijem terenu posluju, tvrdi Svetska banka. Uprkos rasprostranjenom uverenju da je korupcija glavni okidač globalnog siromaštva, 60 poreskih rajeva i bankarska arena u Londonu i Vašingtonu imaju mnogo većeg udela u toj pošasti, smatra Izabela Mosleman, predavač na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke (LSE). Korupcija državnih službenika zemlje u razvoju košta oko 30 milijardi dolara godišnje ili tek tri odsto sume koju one izgube od stranih poreskih mahera.
Istovremeno, umesto da ekonomski razvoj temelje i na novcu od poreza koje bi uredno plaćale strane firme, zemlje u razvoju često egzistencijalno zavise od međunarodne pomoći. Suma novca koju zemlje u razvoju godišnje gube zbog poreskih mahinacija transnacionalnih kompanija tri puta je veća od iznosa finansijske pomoći koju im udeljuje spoljni svet, izračunala je Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj.
U prevodu: lavina novca koja iz zemalja u razvoju (ilegalno) teče ka bogatijem delu sveta daleko je veća od para koje primaju na ime pomoći. Pitanje je da li bi zemljama u razvoju uopšte bila potrebna strana pomoć ako bi stotine prebogatih stranih firmi realno prikazivale dobit ostvarenu na siromašnim terenima?
Umesto toga, lavovski deo zarade ultrakapitalista ostvarene širom sveta sliva se na račune poreskih rajeva – očito je iz nedavnog slučaja „Luksemburg”.
Više od 340 multinacionalnih kompanija i finansijskih institucija (od kanadskog državnog penzionog fonda do „Amazona” i niza australijskih kompanija) godinama je, naime – preko lokalno otvorenih ćerki firmi – plaćalo zanemarljive poreze u Velikom Vojvodstvu.
Koliko 2003. godine, Žan-Klod Junker, današnji predsednik Evropske komisije, a ondašnji premijer Luksemburga, objasnio je u parlamentu Luksemburga kako je „Amazon” registrovao svoj biznis u toj evropskoj državici.
„Dolazak ’Amazona’ u Luksemburg rezultat je naše korektne poreske politike, korektne infrastrukture, ali i žilavih pregovora sa menadžmentom grupe. Razgovori su vođeni u Americi i ovde, kod kuće, i nisam ih vodio sam”, američki „Volstrit džornal” citirao je izvode iz Junkerovog govora pre 11 godina u izdanju od srede.
Teorijski, basnoslovne poreske mahinacije počinju najavom pojedinih trasnacionalnih kompanija da bi u određenoj zemlji u razvoju pokrenule novi biznis. Iza toga otvaraju podružnicu u nekom od još aktivnih poreskih rajeva širom sveta. Od vlasti u dotičnoj zemlji u razvoju kompanija zatim zahteva maksimalne poreske ovlastice i mogućnost da što je moguće veći deo profita izbaci napolje. Obično na konto u poreskom raju. Ostvareni proizvod zatim po minimalnoj ceni majka firma prodaje ćerki, koja ga u „raju” prikazuje kao svoj rezultat. Iza toga velika firma, mešajući poslovne ulaze i izlaze, na predusretljivom terenu namiruje minimalni porez.
Praksa nikako nije tajna. Kako drugačije objasniti činjenicu da je na Kajmanskim ostrvima (52.000 stanovnika) lane bilo registrovano 92.000 ofšor kompanija sa obrtom od oko 1,4 biliona dolara? Istovremeno, 10 vodećih direktnih stranih investitora u Nigeriji jesu kompanije registrovane u Švajcarskoj, Panami, Luksemburgu i na Mauricijusu, navodi izveštaj MMF-a.
Plastičnih primera basnoslovnih poreskih mahinacija stranog biznisa nauštrb zemlje domaćina ima pregršt. Tako je anonimna kompanija sa Devičanskih Ostrva nedavno po bagatelnoj ceni kupila rudnik u DR Kongu, da bi ga zatim preko ćerke firme u poreskom raju preprodala po tržišnoj ceni. Izbegavši da plati odgovarajući porez, strana firma lišila je vladu u Kinšasi prihoda od 1,35 milijardi dolara, što je dvostruko veća suma od one koju DR Kongo godišnje izdvaja za zdravstvo i obrazovanje.
Gde je otišao novac od preprodaje kongoanskog rudnika?
U Luksemburg? Delaver u Americi? Na Mauricijus?
Globalna hajka na poreske rajeve od slučaja „Luksemburg” ne zanima samo osiromašeni Zapad. „Otkriće razmera poreskih mahinacija u Luksemburgu predstavlja obrt u globalnoj poteri na poreske rajeve”, smatra Ronel Palan, profesor međunarodne politike na Siti univerzitetu u Londonu.
Briselskoj familiji danas može biti važno da li je novi predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker od 1995. do 2013, dok je bio premijer u Velikom Vojvodstvu, znao ili kumovao selektivnoj poreskoj politici prema stotinama prebogatih firmi. Najveći deo aktivnih poreskih rajeva i danas se nalazi pod jurisdikcijom država članica Grupacije 7.
Nakon otkrivanja slučaja „Luksemburg”, megaporeska utaja ne interesuje samo Zapad. Sada i zemlje u razvoju interesuje koliko su opljačkane višedecenijskom praksom poreskih mahinacija uticajnih firmi.
Australija je već najavila da će upravo to pitanje direktno postaviti na predstojećem samitu G-20 u Brizbejnu.
Tanja Vujić
