„Nekad su ljudi hodali bosi, a danas svako opanak srpski nosi”, glasi nova saborska hvala Slaviše Ivanovića, opančara iz Jagodine…
Guča – U Srbiji, pre jednog veka, tugovanka zbog neuzvraćene ljubavi glasila je: „Ostadoh te željan, k’o siroče novih opanaka.” Sto godina kasnije u Guči o srpskoj nacionalnoj obući i dalje se peva, mada manje iz ljubavnih a pre zarad trgovačkih razloga.
„Nekada su ljudi hodali bosi, a danas se svako ponosi što srpski opanak nosi”, spevao je Slaviša Ivanović (47) opančar iz Jagodine, hvaleći svoju robu na 54. Dragačevskom saboru trubača.
On je jedan od hiljadu trgovaca, zanatlija i krčmara koji su ove sedmice smestili svoje dućane po ulicama i ledinama trubačke prestonice sveta, verujući da će steći neki dinar, uprkos krizi. Ivanović je već 13. godinu uzastopno u Guči i sada je postavio tri tezge u raznim krajevima varošice, nudeći narodne nošnje i opanke svih vrsta i brojeva. Od suvenira – opanka broj 10, do džinovskog broja 220, kojeg niko ne može da obuje.
– To je kajak opanak sa kljunovima na oba kraja, na jednom je moravska, a na drugom šumadijska šara od kožnog prepleta. Potrošio sam kožu od vratova dva vola i 10 dana rada, tražim 500 evra i već ima kupaca koji merkaju i raspituju se – priča Ivanović za „Politiku”.
Ovaj domišljati opančar nikad ne dolazi u Guču bez plana i nove stihovane hvale za svoju robu. Jedne godine to je glasilo: „Japancima japanke, Srbima opanke”, druge „Da nam nisu ti opanci i mi bi sada bili stranci”. A na poslovnom zadatku iza tezgi je njegova cela porodica: supruga Beba i četvoro njihove dece – Ankica (18), Irena (17), Lazar (13) i Bogdan (5), s tim što poslednji pomaže koliko mu mogućnosti dozvoljavaju. Svi konače iza svojih tezgi u Guči, ni na šta se ne žale i mole boga da bude zdravlja i dovoljno posla.
Iza susedne tezge je Zoran Čolić (33) iz Kruševca sa sinom, i prodaje obuću neobične izrade i naziva. Njegovi opanci, zbog porekla materijala, dobili su naziv „autnjaci”: osnova opanka ili taban je od automobilske gume na koju se sa čak stotinu ekserčića ukucava rist vojničke čizme. Majstor priča da mu je za izradu para „autnjaka” potrebno 180 minuta i ceni ih 1.500 dinara.
– Najčešći kupci su kaluđeri, jer je ovaj opanak praktično nepoderiv i ne propušta vodu, mogu da dam garanciju od pet ili 10 godina. Iznosim ih na brojne vašare, od Velikog Gradišta do Rume, a među kupcima ima i mnogo drvoseča, jer ovu obuću trn ne može da probije – priča Čolić.
Takve opanke ne manišu ni naše učene glave, viđamo ih na nogama umetnika i slikara, mada bi omladina sigurno rekla da su „retro”. Čolić ima tezgu od samo dva metra, a zakup je 20.000 dinara.
Mileta Jelić (57) ili Mićo Mrak iz Čačka, koji decenijama drži šatru na Saboru u Guči, nekad je pisao reči narodnjacima za hitove i još ga drži taj romantičarski duh, mada mu je onomad, u Ljubiću kod Čačka gde živi, kroz sobu tekla reka visoka metar i po. Nedavno se oženio peti put, sad stanuje u tuđoj kući dok se njegova suši, i u Poreskoj upravi u Guči načelnici objašnjava, šaleći se na svoj račun:
– Kad mi je poplava ušla u predsoblje počeo sam da bežim i uspeo da spasim samo jednu torbu. U njoj su bili fiskalna kasa i računi za uplatu poreza. To mi je i najvažnije, ništa drugo mi ne treba u životu.
U pomenutom životu valjda ima neke pravde, pa je Jelićeva šatra u Krivoj bari u Guči preksinoć bila puna, ali nam je krčmar s filozofskim mirom kazao:
– Sitna para veseli čoveka.
Njegov prijatelj iz Čačka, Aco Popović Pop (55), na saborima u Guči posluje od svoje 18 godine, najpre kao konobar, a već 20 leta je svoj gazda. Opet je postavio šatru i stolove, ali prvog dana sabora, u sredu, držao je zatvorene zavese, procenivši da neće biti posla.
– Prošle godine sabor je trajao sedam dana, samo što od ponedeljka do srede uopšte nije bilo gostiju. Tada sam izgubio 15.000 evra – preračunava se Popović.
Izvor/Politika – Gvozden Otašević
