Judas Priest jedan je od stubova metal muzike. Za 45 godina postojanja uticali su na stvaranje metal scene kakvu danas poznajemo i izdali neke neprevaziđene albume. Nažalost, „Redeemer of Souls“, njihov 17. po redu, nije jedan od takvih.
Judas Priest ostao je bez jednog od osnivača benda K. K. Dauninga 2011. godine, koji je bend napustio zbog, kako je rekao, 21 razloga. Bilo je raznih priča da li će bend nastaviti da postoji i dalje, ali je opstao, a na njegovo mesto doveden je Riči Folkner. Iako praktično anonimus u odnosu na legendarnog Dauninga, Folkner je na ovom albumu pokazao da je dostojna zamena, a u njegovim rifovima očito postoji strast i želja za dokazivanjem, koja nažalost nije primetna kod ostatka benda.
Jedna od stvari o kojima se najviše polemisalo od izlaska albuma je sama produkcija istog – očajna je za bend ovakvog renomea. Ipak, iako kvalitet zvuka nije najsrećniji, pesmama daje neki sirov šmek, tako da zavisno od vaših preferencija to može da bude dobra stvar ili mana. Ono što se ipak odaje kao najveća mana albuma je njegova dužina, predugačak je. Trinaest pesama je previše za bend koji je svoj kreativni vrhunac doživeo još dok su postojali SSSR i SFRJ, a ako na to dodamo i onih bonus pet pesama sa deluks izdanja, dobije se dobra uspavanka. Ipak, krenimo redom.
Album počinje prilično dobro, sa pesmom „Dragonaut“, koja iako malkice mlaka, kombinuje autentičnost i šmek „Džudasa“ i ostavlja mesta optimizmu što se ovog albuma tiče. Posle nje ide „Redeemer of Souls“, koja takođe ima moćan uvod i jedna je od zaraznijih s albuma. Treća po redu je „Halls of Valhalla“, najduža pesma na ovom izdanju sa svojih šest minuta trajanja. Ona je ujedno možda i najbolja na albumu, a nema sumnje da će sjajno zvučati uživo. Ima moćan refren, Halford malo pušta glas, ima i njegovog prepoznatljivog vriska na kratko, koga baš retko imamo prilike da čujemo na ovom albumu, što je i razumljivo s obzirom da je već zagazio u sedmu deceniju.
„Sword od Democles“ ima taj šmek 70-ih i melodične rifove i tokom slušanja iste potpuno je razumljivo ako neko pomisli: „Džudasi su konačno snimili sjajan album u ovom veku, ovo za sad kida i obećava“. „March of the Damned“ vuče na onaj Turbo/ Ram It Down period benda, meni se lično dopala, a lako se uvuče u glavu. Pesma koja porpilično vraća u „Painkiller“ period je „Down In Flames“, koja je isto veoma dobra, a slična njoj je i pretposlednja pesma na albumu „Battle Cry“. Da se album sastoji od ovih sedam pesama mogli bi da kažemo da je odličan i tu da završimo, ali nažalost ima još.
„Hell & Back“, „Cold Blooded“ i „Metalizer“ su pesme ’operisane’ od bilo kakve originalnosti, toliko su monotone i dosadne da ćete ih zaboraviti par sekundi posle slušanja, koje se pretvara u agoniju. Nikakve pozitivne emocije nema dok ih slušate, i iako „Secrets of the Dead“ malo popravlja stvar, i ona ostavlja poprilično mlak utisak. Među njima se nalazi i „Crossfire“, s njom je bilo eksperimetisanja, ima taj bluz i groovy zvuk, ali nekako ne ide uz ovaj bend. Za kraj je ostavljena jedina prava balada na albumu „Begining of the End“. U principu je čist prosek od pesme, dobra je dok je slušate, kad se završi zaboravićete na nju. Iako ima potencijala, falilo je emocije i jačine u Halfordovom glasu.
Judas Priest će uvek biti legende metal muzike sa ogromnom zaostavštinom i mogu da ih zamislim i kako za 20 godina opstaju na sceni. Ipak, posle toliko decenija postojanja dolazi do pražnjenja i zasićenja koje je vidljivo. Svemu nekad treba da dođe kraj, a njihovo nasleđe zaslužuje bolje i više od prosečnih albuma koje su nam ponudili u poslednje skoro pa dve decenije.
Spisak pesama:
1. Dragonaut 4:26
2. Redeemer of Souls 3:58
3. Halls of Valhalla 6:04
4. Sword of Damocles 4:54
5. March of the Damned 3:55
6. Down in Flames 3:56
7. Hell & Back 4:46
8. Cold Blooded 5:25
9. Metalizer 4:37
10. Crossfire 3:51
11. Secrets of the Dead 5:41
12. Battle Cry 5:18
13. Beginning of the End 5:07
Autor: Srđan Kostić, 11.08.2014. http://balkanrock.com/
