Šta je to što jednu osobu tera da oduzme život drugoj osobi? Da li je potrebno pripadati posebnoj sorti ljudi da bi se ubijalo ili taj potencijal postoji u svima nama? Da li zavisi od određenih situacija i događaja? Da li smo svi rođene ubice koje suzbijamo naše nagone ili moramo da razbijemo društvene i psihološke barijere pre nego što nekome oduzmemo život?
Na ova pitanja ljudi pokušavaju da odgovore već vekovima. Postoji mnogo različitih vrsta ubica. Postoje mentalno nestabilne ubice koje prikazuju psihopatske i sociopatske tendencije. Ti ljudi izgleda imaju ograničen otpor prema ubijanju, ako ga uopšte imaju. Potom, postoje i atentatori i plaćene ubice koje ubijaju zbog novca ili radi dobijanja i očuvanja određenog statusa unutar grupe. Postoje i oni koji ubijaju u samoodbrani, kao i vojnici čiji posao uključuje ubijanje neprijatelja u borbi.
Da li posotji neki zajednički element za sve tipove ubica? Da li svaka kategorija ima svoje posebne uslove? Postoji velika debata oko ovih pitanja. Vojnik će se najverovatnije protiviti da bude stavljen u isti koš kao serijski ubica. Međutim ispod površine, pretpostavljajući da je vojnik želi i može da ubije neprijatelja, kako se on ili ona razlikuju od nekoga ko ubija kompulsivno?
Veoma je teško baviti se ovom temom bez preuveličavanja ili potcenjivanja određenih elemenata koji su uključeni. Istina je da nemamo konačne odgovore na ova pitanja. Međutim, naučnici, psiholozi, psihijatri i neurolozi su predložili tezu koja objašnjava zašto možemo da ubijemo.
Ove argumente ćemo podeliti u dve kategorije: priroda i odgajanje. Prirodni argument ukazuje da smo svi u stanju da ubijemo zato što smo tako evoluirali.
Evolutivna psihologija
Postoji donekle kontroverzan pristup psihologiji koji kaže da su naša ponašanja ukorenjena duboko u nama. Prema nauci, ljudi su evoluirali sa određenim osobinama ponašanja koje se prenose sa kolena na koleno. Tokom vremena, ova ponašanja se mogu menjati. Pristup potpada pod evolutivnu psihologiju.
Ne postoji jasno slaganje oko evolutivne psihologije čak ni među njenim propagatorima. Prema Dejvid Sloun Vilsonu, deo razloga zbog koji postoje kontroverze oko predmeta jeste rana popularna teorija Lide Kosmajds i Džona Tobija. Vilson kaže da je takav pogled na evolutivnu psihologiju uzak i pogrešan. Jedan od prigovora na njihov rad uključuje i to što su Kosmajds i Tobi ograničili okruženje evolutivne adaptacije kao seriju okruženja u kojima ljudi žive tokom trajanja procesa evolucije. Kao rezultat, kaže Vilson, Tobi i Kosmajds kažu da je ljudski um razvio delove koji su dizajnirani da rešavaju određene probleme na koje su naišli u tim okruženjima. Vilson veruje da Kosmajds i Tobi previše uprošćavaju elemente ljudskog iskustva u svojoj teoriji kada kažu da postoje dve osnovne ljudske prirode – jedna za muškarce i druga za žene. On takođe kritikuje to što nisu uzeli u obzir varijacije razvoja mozga širom populacije tokom veoma kratkog perioda. Vilson ističe da postoji mnogo drugih pristupa objašnjavanju ljudskog ponašanja od evolutivnog pristupa.
U svom poglavlju o evolutivnoj psihologiji koje se bavi ubistvom, u knjizi Evolutivna psihologija i nasilje, Dejvid M. Bus i Džođua D. Danli smatraju da je agresija osobina koja je nasledna među ljudima i koja potiče još iz praistorije. Ljudi su morali da se takmiče međusobno za resurse. Ponekad bi ta takmičenja postala nasilna. Kao rezultat, ljudi koji su preživeli razvili su paralelni set veština. Jedan koji je ljudima pomogao da prežive agresiju i drugi koji im je pomogao da nanesu štetu protivnicima.
Prema ovoj tezi, ljudi su postali veštiji kako u izbegavanju, tako i u nanošenju štete tokom narednih generacija. Na osnovu ove teze može se reći da smo svi u stanju da ubijemo. Mnogi predstavnici evolutivne psihologije, uključujući Busa i Danlija, ne poriču da drugi faktori igraju podjednaku ulogu u pretvaranju obične osobe u ubicu. Oni znaju da će uslovi u kojima se osoba nalazi uticati na njega ili nju. Međutim, duboko u našoj duši, mi smo svi ubice.
Kritičari evolutivne psihologije kažu da naši umovi nisu tako “podešeni” kao što psiholozi ukazuju. Oni ističu to kako je naš um veoma brzo evoluirao od praistorijskih dana – mozak je mnogo brži od onoga što popularne prezentacije evolutivne psihologije mogu da opravdaju. Kritičari poput Dejvida Bruksa kažu da su ljudi previše komplikovani i prilagodljivi da bi evolutivna psihologija imala mnogo smisla.
Šta je druga strana novčića? Šta je to što od uslova može od osobe napraviti ubicu?
Građenje ubice
Pretpostavljajući da nismo svi ubice koje se uzdržavaju od nanošenja štete zbog društvenih i psihološki ograničenja, šta je to što može stvoriti ubicu? Prema rečima vojnika, poput penzionisanog potpukovnika Vojske SAD-a, Dejva Grosmana, proces uključuje četiri strategije: brutalizaciju, klasično uslovljavanje, operativno uslovljavanje i model uzora.
Brutalizacija je proces u kojem gubite osećaj o sopstvenoj vrednosti kao pojedinca. U vojsci, to je izuzetno disciplinovan proces. Novi regruti prolaze teška i ponekad ponižavajuća iskustva na treninzima kako bi ima se ubio osećaj individualnosti. To pomaže vojsci da uguši bilo kakav otpor koji većina ljudi ima kada je u pitanju oduzimanje tuđeg života.
Vojska takođe uslovljava vojnike da budu što efikasniji. U klasičnom uslovljavanju, cilj je da se određeno ponašanje poistoveti sa nagrađivanjem. Grosman kaže da se to ne koristi u obuci američke vojske jer deluje nemoralno vezivati nasilje sa nagradama. Kod operativnog uslovljavanja, vojnici treniraju u simuliranom okruženju kako bi razvili stimulans za automatsko reagovanje. Primer je pucanje na mete koje su u obliku ljudi.
Model uzora u vojsci je narednik. Posao narednika je da demonstrira agresiju dok održava disciplinu. Pretpostavljajući da proces funkcionište onako kako vojska namerava, vojnici se ugledaju na narednika, koji predstavlja model ponašanja. Ovaj kombinovani pristup, u teoriji, stvara vojnike koji su u stanju da ubiju neprijatelja u borbi.
Moguće je da su ubice koje nikada nisu služile vojsku – uključujući većinu serijskih ubica ili masovnih ubica – imali slična iskustva kao vojni regruti. Glavna razlika je u tome što ove ubice nisu bile izložene tome u kontrolisanom okruženju. Pozadina mnogih ubica pokazuje istoriju brutalizacije. U nekoliko slučajeva, ubice su počele da primenjuju nasilje na slabijim stvorenjima kao način preuzimanja kontrole i demonstracije ponašanja naučenog tokom brutalizacije.
Pogledajte istoriju serijskih ubica i primetićete neke zajedničke elemente. Mnogi ljudi koji su vremenom postali serijske ubice imali su traumatično detinjstvo i bili su sami žrtve zlostavljanja. Veoma je nategnuto i prosto reći da je traumatično detinjstvo glavni faktor za rađanje serijskog ubice, ali ta dva imaju veoma snažne korelacije.
Mnoge ubice su ispoljavale osećaj otuđenja i pokazivale dokaze čuvanja nasilnih fantazija pre nego što su počinili ubistvo. U nekim slučajevima, ubica pati od mentalnog poremećaja ili moždanog oštećenja koje inhibira ili uklanja socijalna i psihološka ograničenja koja ljudi imaju prema ubijanju drugih ljudi.
Bilo da suzbujamo sopstvene nagone koji su stari nekoliko milenijuma ili da imamo prirodnu averziju prema oduzimanju života druge osobe, jasno je da je u većini slučajeva potreban katalizator koji će nas pogurati da ubijemo. Identifikovanje i razumevanje elemenata koji mogu da promene osobu u ubicu mogu nam pomoći da sprečimo takve tragedije u budućnosti.
IZVOR/.nationalgeographic.rs
