На данашњи дан, 18. марта 1780. године (мада се негде наводе и 1782. и 1783. година) у Горњој Добрињи код Пожеге, рођен је син Вишње Урошевић и Теодора Михаиловића, Милош Теодоровић, будући српски кнез Милош Обреновић.
Рано је остао без оца, те је са мајком и двојицом браће живео у великом сиромаштву. Крајем века постао је шегрт код трговца стоком, те је наредних година у том својству пропутовао велики део Балкана и стигао до Венеције. По избијању Првог српског устанка Милош се прикључио свом брату по мајци, Милану Обреновићу, једном од вођа устанка и са њим учествовао у многим биткама, а претпоставка је да је због њега и променио презиме, узевши Обреновић, по првом мужу своје мајке и Милановом оцу, Обрену Мартиновићу.
Током борби за Ужице 1807. године Милош је био тешко рањен у груди, али је после три месеца лечења успео да се опорави и настави борбу, а за исказану храброст Карађорђе му је поверио на управу Ужичку нахију. Када је 1813. године устанак угушен, Милош је био један од ретких виђенијих устаника који је остао у земљи. Након многих зверстава које су Турци тада починили, ипак су неке од народних првака оставили на власти, имајући на уму да тако остваре лакшу контролу над народом. Тако га је Сулејман-паша Скопљак поставио за обор-кнеза Рудничке, Крагујевачке и Пожешке нахије. Међутим, убрзо по смиривању ситуације, Сулејман-паша је наставио са терором, што је довело до Хаџи-Проданове буне 1814.године, којој Милош није желео да пружи подршку, после чега се турски зулум само повећао. Но, када је почетком 1815. године у низу виђенијих људи убијен и Станоје Главаш, постало је јасно да је време за поновни устанак, који је подигнут у Такову, на Цвети исте године. За вођу је изабран Милош Обреновић, и већ у првом сукобу са Турцима устаници су извојевали победу на Палежу, после чега је уследило заузимање Ваљева, па победе на Љубићу код Чачка и Дубљу, те заузимање других места, чиме је турска власт у Србији озбиљно била уздрмана. Иако се Милош показао као изузетно способан у организовању и вођењу устанка, главно поље његовог деловања ипак је било политичко, односно дипломатско.
Свестан да само оружјем неће успети у својим намерама, он је искористио неповољну међународну ситуацију у којој се Турска нашла и склопио споразум са Марашли Али-пашом, чиме је већ после неколико месеци био завршен оружани део устанка, а Срби су од Порте добили извесне повластице, што је у суштини значило да је паша имао власт над Турцима и њиховим посадама по градовима, док је Милош добио власт над становништвом и кнезовима, који су убирали народни порез и давали га Народној канцеларији, а она исплаћивала Порти. После тога Милош је наставио своје политичко деловање и све јаче ослањање на Русију, као и обрачунавање са својим противницима, које се најчешће завршавало њиховом смрћу, те је тако након убиства Карађорђа 1817. године, с јесени исте, Митровска скупштина старешина прогласила Милоша за наследног кнеза Србије. Због свега тога у земљи је владало незадовољство његовом апсолутистичком владавином, но он је гушење побуна против своје власти и убиства која су му се приписивала правдао намером да се избегне грађански рат и поновна турска окупација. Издејствовао је такође и издавање неколико хатишерифа, од којих је најзначајнији за Србију био онај из 1830. године, којим јој је дато право на широку унутрашњу аутономију, у чијој је допуни Милошу признато и право кнежевског достојанства.
Како је Милош настављао да влада по своме, почетком 1835. године дошло је до такозване Милетине буне, када је неколико народних старешина стигло са више хиљада људи до Крагујевца да би присилили кнеза на доношење устава којим би се ограничила његова власт. Милош је пристао на договор са побуњеницима, а израду устава поверио је Димитрију Давидовићу, те је на Сретење исте године на кнежевим ливадама у Крагујевцу свечано донет један од најлибералнијих устава у Европи, који је убрзо потом под притиском Русије, Турске и Аустрије, кнез Милош суспендовао. Три године потом Порта је у виду хатишерифа послала Милошу на извршење текст новог устава, који је причитан на Калемегдану и према коме је требало да законодавну и извршну власт дели са Совјетом. Он се са тим тешко мирио, устав је називао турским, наглашавајући да су га они донели и да им је тиме дато за право да се мешају у унутрашња питања Србије, те је чак напустио Србију током маја 1839. године и помишљао на војну буну против саветника, али је на крају ипак јуна те године одлучио да абдицира и оде из земље, остављајући власт својим синовима. По одлуци великих сила, након боравка на својим имањима у Влашкој, одређено му је да живи у Бечу, где је на једном спрату куће примио Вука Караџића да се ту усели са породицом. Све то време је био праћен, што од стране владе из Београда, што од бечке тајне полиције, али је и поред тога непрестано радио против уставобранитеља и кнеза Александра Карађорђевића. На власт у Србији вратио се после Светоандрејске скупштине 1858. године и још једном владао на свој начин до 26. септембра 1860. године када је умро у свом двору на Топчидеру.
Кнез Милош сахрањен је у крипти Саборне цркве у Београду, и мада је био аутократа, необразован и неписмен, учинио је много тога у економском развоју и борби за независност земље, здравственој и школској организацији, а у његово време основана је и прва модерна штампарија, почеле су да се штампају новине у Србији, и отворена су како прва наша дипломатска представништва у иностранству, тако и инострана код нас, те се због свега тога сматра за једног од највећих српских политичара претпрошлог века. Занимљив је и податак да је имао осморо деце у браку са кнегињом Љубицом и још барем толико ванбрачне, те су познате и разне приче и анегдоте у вези са тим делом кнежевог живота. Данас постоји више његових споменика у нашој земљи, а скоро сваки град у Србији има улицу која носи његово име.
SRPSKI LEGAT
