На данашњи дан, 21. октобра 1941. године немачка војска је починила један од највећих злочина у Другом светском рату, стрељавши у Крагујевцу више хиљада људи, а међу њима и неколико стотина ученика средњих школа, као и деце млађе од петнаест година.
Овај масакр био је одмазда за догађаје који су се збили неколико дана раније. Наиме, од почетка јесени, да би се смањио отпор и заплашило становништво у Србији, немачки командант Франц Беме издао је наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља сто, а за рањеног педесет људи, првенствено комуниста, мада је ипак на првом месту био квантитет. Директан повод за стрељање у Крагујевцу били су немачки губици које су претрпели у борбама са четницима и партизанима на путу Крагујевац-Горњи Милановац, када их је погинуло десет, а рањено двадесет и шест, што је значило да за казну треба стрељати 2 300 Срба.
Са хапшењима се почело већ 18. октобра, када је у Крагујевцу ухапшено шездесетак комуниста и Јевреја. Како је то било далеко од потребног броја, дошло се на идеју да се покупе и стрељају мушкарци по околним селима, за која су Немци сумњали да су „заражена“ комунизмом. Тако се са егзекуцијом уствари почело 19. октобра у селима Маршићу, Мечковцу и Грошници, где је према подацима (који варирају) тога дана стрељано између 410 и 420 особа, а двадесетак је успело да побегне. Ни тај број није био довољан, а постојала је и опасност да се тим темпом, због времена које је потребно за скупљање људи на тај начин, и животи немачких војника доведу у опасност. Због тога је донета одлука да се стрељање настави у Крагујевцу. Град је још исте вечери блокиран, а сутрадан ујутру почело се са „сакупљањем“ људи. Скоро да није било никаквог отпора, јер су Немци дали саопштење да се ради о замени докумената, те да ће се сви још исте вечери вратити кућама, као и зато што је постојала опасност по породице оних који би покушали да се супротставе или побегну. Људи су одвођени са радних места, из цркава, са улица и из школа, и затварани у четири топовске шупе на периферији града. Пре тога би били претресани и одузимани су им сви лични предмети. Ипак, неки су успели нешто да прошверцују, па тако данас у Музеју у Крагујевцу постоји четрдесетак опроштајних порука написаних породицама и најдражима. Не зна се тачан број затворених тога дана, али се процене крећу између 6 000 и 10 000 људи. У баракама није било светла, није им дата вода, нити храна, а пошто их је било на хиљаде у свакој, скоро да није могло ни да се седне. Нужду су такође обављали унутра, а врата од бараке су се отварала једино да би увели нове, или прихватили оне који су пристајали да постану Љотићевци. Држањем у тим условима током 24 сата људи су, доведени до очаја, када је стрељање почело, углавном одлазили мирно, желећи да се све што пре заврши. Прво је, тог 20. октобра, стрељана група која је била ухапшена раније, а потом је на данашњи дан у 7 сати ујутру, у групама од по сто људи, почело извођење осталих неколико хиљада до падина сушичког и ердоглијског потока, одакле је било тешко побећи, где су их чекале групе од 30 до 50 Немаца.
Крагујевчани су били распоређивани у неколико редова, а потом би Немци пиштољем убијали оне који нису били мртви након стрељања. Војници су били постављени у два реда, а за случај бекства, на падинама су се на више места налазили и митраљези. Ипак, неколицини је успело да побегну, иако се већина покушаја бекства, само на томе и завршила. О тачном броју убијених тога дана такође постоје опречни подаци. На суђењу у Нирнбергу се појавио број од 7 000 погинулих, иако данас постоје лични подаци за око 3 000 особа. У сваком случају, то је више него што су Немци намеравали да стрељају због одмазде. Значајно је споменути и то да су у Србији војници Вермахта били углавном трећепозивци, дакле људи који су у мирнодопским условима били породични људи, радници, чак професори, као мајор Кенинг који је био професор теологије или капетан Фидлер, који је био директор Високе школе техничких наука. После рата, простор на коме је извршено стрељање претворен је у меморијални парк, на чијем улазу је 1976. године подигнут Музеј 21. октобар. Од тридесет масовних хумки, колико постоји, до сада је уметнички обликовано десет, а свакако најпознатији од тих споменика је Споменик стрељаним ђацима и професорима, који је постао симбол читаве те трагедије и који обележава место на коме почивају јунаци Крваве бајке Десанке Максимовић.
SRPSKI LEGAT
