На данашњи дан, 9. октобра 1892. године, у Долцу код Травника, рођен је књижевник, дипломата, академик и добитник Нобелове награде за књижевност, Иво Андрић. Као двогодишњак остао је без оца, па га је мајка дала на чување мужевљевој сестри и њеном мужу у Вишеград, где је Иво завршио и основну школу. У Сарајеву је завршио Велику гимназију, а студије словенске књижевности започео је у Загребу, а потом наставио у Бечу, Кракову и Грацу, где је 1924. године одбранио докторску тезу, под називом Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине. По избијању Првог светског рата ухапшен је као припадник “Младе Босне”, па је до пролећа 1915. године био у затворима, а потом у кућном притвору до лета 1917. године, када је због лошег здравља завршио у болници у Загребу. Наредне године ту објављује Ex Ponto, а након завршетка рата одлази у Београд и запошљава се као чиновник у Министарству вера. У Београду интензивно учествује у књижевном животу, дружи се са Црњанским, Винавером, Пандуровићем и другима, а започиње и дипломатску каријеру. Године 1920. постављен је за чиновника у посланству у Ватикану, а до Другог светског рата као дипломата радио је још и у конзулатима у Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју и Мадриду.
Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви, а 1939. године постављен је за министра и изванредног посланика у Берлину. Почетком 1941. године поднео је оставку на место амбасадора која није прихваћена, те је тако као званични представник Југославије присуствовао потписивању “Бечког протокола” 25. марта исте године. Након бомбардовања 6. априла, наредног дана напустио је Берлин и рат провео у изолацији у Београду, не желећи да му Српска књижевна задруга објави приповетке док рат траје. Тих година написао је романе Травничка хроника и На Дрини ћуприја, који су објављени неколико месеци по окончању рата.
Године 1946. постао је председник Савеза књижевника Југославије и редован члан САНУ, а наредних деценија добио је још много признања, одликовања и награда, међу којима је свакако најзначајнија Нобелова награда за књижевност 1961. године, чији је читав новчани износ од милион долара поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини. У свом књижевном раду Андрић се кретао од песама, лирске поезије, превода и критике, преко приповедака, па до романа. Као врсни познавалац историје, а нарочито историје Босне одакле је и потекао, он је својом маштом и префињеном психолошком анализом, користећи народна предања и легенде створио дела непролазне вредности не само наше, већ и светске књижевности.
Нека од његових најзначајнијих дела, поред већ споменутих, су: Проклета авлија, Пут Алије Ђерзелеза, Мост на Жепи, Разговор са Гојом, Прича о везировом слону, Шта сањам и шта ми се догађа, Знакови поред пута, Немирна година, Жеђ, Јелена, жена које нема, Деца, Кућа на осами, Немири и недовршени роман Омер-паша Латас. Иво Андрић преминуо је 13. марта 1975. године у Београду, а сахрањен је на Новом гробљу у Алеји заслужних грађана. На основу пишчевог тестамента још исте године почела је да се додељује “Андрићева награда” за причу или збирку прича написаних на српском језику, наредне године је у саставу Музеја града Београда отворен његов Спомен музеј у стану на Андрићевом венцу где је живео последњих седамнаест година са супругом, а почела је са радом и његова задужбина, чијим се материјалним средствима подстиче наше књижевно и културно стваралаштво, као и проучавање самог Андрићевог опуса.
SRPSKI LEGAT
