Као неко ко је 6 година живео у Ванкуверу, рекао бих да имам другачију перспективу по питању ЛГБТ популације, геј права и “Параде поноса” од многих у Србији. Не памтим да се тема геј популације уопште спомињала у окружењу у којем сам одрастао, на радничком Радијалцу у срцу Суботице, тако да кад сам крочио на канадско тло, био сам tabula rasa у вези са темом гејева, односно нисам имао формиран став. Кад сам чуо да ће у центру Ванкувера бити организована Парада поноса, нисам имао неку претерану жељу да идем да их гледам. Видео сам их тек на малом екрану на вестима и нисам био импресиониран – све се много више уклапало у параду кича, неукуса и претеране еротизације која је генерално све присутнија у модерном друштву, било да је стрејт или геј. Али, деловали су ми много срећни. Следеће године ми је парада засметала, али само због тога што је неколико улица, кроз које је требало да прођем тог дана, било затворено. И након тога, више ниједном нисам ни чуо за параду или ми барем вест о томе није довољно привукла пажњу да бих је запамтио. Просто речено, није ме занимала парада.
С друге стране, геј популација у Ванкуверу је била много видљивија од саме параде. Дејви улица у центру града је била „њихова“, ту су многе продавнице имале дугину заставу као ознаку да су власници гејеви или да је продавница барем „геј-френдли“, односно пријатељски расположена према гејевима, а ту је био и најпознатији геј клуб „Селебритиз“. Изненадио сам се кад сам чуо да многи стрејт људи иду у „Селебритиз“, поготово девојке које воле да изађу са другарицама без тога да морају да трпе напорне мушкарце који им се иначе набацују у другим клубовима. За мушкарце је доказ „сигурности у своју сексуалност“ био излазак у „Селебритиз“, јер ако стрејт мушкарац сме да изађе у геј клуб, мора да је много сигуран да је стрејт.
Мени је то све било врло нелогично и заиста нисам желео да идем у геј клубове, али нисам имао ништа против да имам геј фризера. Звао се Тери, волео је много да прича док ме шиша и теме су готово увек биле везане за путовања. Но, то није толико ни битно, био је сјајан фризер. Да ми је рекао да је ишао на геј параду, па чак и да излази у „Селебритиз“, такође не бих променио свој став о њему. Често сам му причао о Србији како је предивна земља, а он ми је обећао да ће једном да дође да је посети. Тада је отприлике одржана прва „Парада поноса“ у Србији.
Сви се сећамо како је то изгледало. Кордон полиције створио је карантин за учеснике геј параде, одређено је да буде шест пута више полицајаца од учесника геј параде. Питао сам се каква је то „парада“ ако шест људи мора да чува једног од хаоса који се дешава изван барикада. Питао сам се да ли је могуће да се учесници те „параде“ осећају срећно што су добили своју „параду“. И питао сам се због чега су људи толико против параде или геј популације да су спремни да физички насрну на друго људско биће и угрозе му живот. Срамна слика Србије, без обзира да ли сте заговорник или противник геј параде, послата је у свет. После су параде годину за годином отказиване наводно из безбедносних разлога, али више из политичких разлога. Политичари на власти су схватили да када дође до насиља, већи део грађана не криви само хулигане на улици (који, махом, деле њихове ставове по питању геј параде), већ и геј популацију што је уопште организовала геј параду.
Дозвола за организовање параде одузима драгоцене политичке поене владајућој елити на домаћој сцени, иако тиме стичу поене на међународној сцени, односно, да будем прецизан, на западу. Став огромног броја грађана Србије је да је против геј параде, али из различитих разлога. Има оних којима смета геј популација као таква и који би били пресрећни да их Србија уопште нема, као што је за Иран својевремено тврдио бивши ирански председник Ахмадинеџад. Други немају ништа против геј популације, али би радије да их никад не виде, не чују, а камоли упознају. И трећи су против параде јер сматрају да јето само перформанс геј лобија који се не бори за „људска права“, већ за своје себичне интересе у којима нема равноправности, већ само привилегија.
Тако све то изгледа на површини. Мислим да и организатори параде и они који покушавају да је насилно спрече или греше или тачно знају шта раде. Под претпоставком да греше, почнимо од организатора. Парада треба да је нешто весело. Ако су незадовољни својим статусом у друштву, није ми јасно због чега има повода за славље. Ако желе да славе чињеницу да су геј, ни ту не видим претерано повода за славље. Не зато што имам нешто против тога, али то би било равно слављу мушкараца јер су мушкарци. Као да су они бирали шта ће бити. А геј популација упорно тврди да су они рођени такви, те зашто славити нешто као успех којим се треба поносити ако је количина уложеног труда равна нули.
С друге стране, кад би се њихово окупљање звало протестом, мислим да би тај назив био далеко разумљивији грађанима Србије. Још ако би, притом, пружили руку пријатељства многим другим групама обесправљених грађана, попут, рецимо, радника који су остали без посла услед криминалних активности руководства фирми у којима су радили, сигуран сам да би наишли на одобравање многих грађана којима данас смета парада. Може се смислити још много добро промишљених начина да привуку пажњу на дискриминацију коју несумњиво осете у одређеним сегментима друштва. Међутим, организатори геј параде вуку причу параде у потпуно супротном смеру. О томе ћу мало касније.
Под претпоставком да они који насилно покушавају да спрече параду греше, односно да само због неупућености и погрешно усмерене енергије верују да чине праву ствар када баце камен на другог човека, објаснићу укратко зашто би требало сви да прочитају следећих пар реченица. Прво, ако су Хришћани, морају знати да је насиље против било кога недопустиво. У Библији пише „Ко тебе каменом, ти њега хлебом“, а не „Ко тебе ни не напада, ти њега каменом“. То што је Библија изричита да мушкарци не смеју да лежу у кревет са другим мушкарцем такође никоме не даје за право да физички напада или убија оне који то чине. Ако занемаримо религију на тренутак, проговорио бих крајње рационално. Насилничким понашањем наши млади суграђани директно помажу организаторима геј параде. Да ли је то стварни интерес њиховог деловања, не можемо да знамо.
Да бих појаснио о чему говорим, вратио бих се на организаторе параде. Сваке године, групица невладиних организатора састаје се да би организовали тзв. “Параду поноса” у Београду. То су организације које добијају огромна средства из иностранства да би организовале догађај који наводно има за циљ да помогне геј популацији у Србији, а заправо заиста има за циљ да ојача геј лоби у Србији. То је циљ финансијера из држава у којима већ постоји јак геј лоби. Међутим, не бих рекао да је геј лобирање и пресудан циљ невладиних организација у Србији. Ако странци мисле да парада заиста мења став грађана Србије у корист ЛГБТ популације, организатори параде у Србији свакако знају да то није тако. Они знају да грађани Србије параду махом доживљавају као провокацију, као покушај да им се на силу наметне нешто што, једноставно, не желе.
Доказ за то је да се последњих неколико година одржава „Недеља поноса“ која укључује велики број манифестација у којима се промовишу права геј популације и ни на који начин не изазивају бурне реакције попут оних у вези са парадом. Дакле, културни догађаји, конференције и отворене трибине нису проблем, проблем је парада. И заиста није важно колико су заговорници параде љути на оне којима је то проблем, јер што их више нападају, све ће бити већи проблем. А то управо и одговара организаторима параде, јер ће следеће године, када буду аплицирали за нове пројекте код страних финансијера, моћи да напишу да је ситуација крајње критична по питању људских права геј популације и да, ево, није могла ни парада да се одржи, па би било најбоље да се финансије повећају како би кампања била још агресивнија.
А што је агресивнија, грађани граде већи отпор према истој, јер кампања није конципирана тако да идентификује са којим аспектима ЛГБТ популације „нетолерантни“ грађани имају проблем, већ је концепција суштински провокативна – није битно зашто им се не свиђамо, ко их шиша, ми правимо параду. На сајту “Параде поноса” у Србији су организатори сами себи поставили питање: „Да ли је одржавање Прајд шетње само по себи циљ?“, на које су сами одговорили „Не! Прајд, у својој форми, не може да буде ништа друго него процес, па све оно што се дешава око њега сагледавамо као део процеса унапређења положаја ЛГБТ заједнице.“
До сада сам имао прилику да упознам многе људе различитих убеђења у Србији и они који генерално немају проблем са ЛГБТ заједницом, па ни проблем с тим што неки припадници те заједнице желе јавно да испољавају да су геј, око датума параде постају далеко критичнији према истој заједници. Говорим о обичним људима који не иду да се бију на улици на дан параде. Њима такође не смета недеља поноса ни било која друга манифестација у којој се ЛГБТ заједница окупља у јавности.
Једноставно је „парада“ проблем, а то су организатори врло вешто приметили и одлучили да искористе ради стицања финансијских средстава за себе и рад својих невладиних организација. Процес о којима говоре организатори параде само може бити у смеру унапређења материјалног положаја организатора параде. Циљ је, дакле, да кампања „промоције параде“ буде што провокативнија како би довела да циклуса без краја, односно константног повећавања јаза између геј популације и осталих грађана Србије, како би добили веће фондове и донације. Ради се о милионима и милионима долара.
Као што смо до сада имали прилику да приметимо, многи медији користе тему параде да би дизали свој рејтинг, јер је то тема која је дубоко поделила грађане Србије и једноставно су гледаније емисије које сукобљавају оне који су за параду и против, док нико, заправо, не анализира наводне циљеве које треба да оствари парада. О томе не само да се не говори у недељама пре параде, већ се о томе готово и не прича. Колико је геј младића и девојака у Србији престрављено да родитељима и блиским пријатељима призна да је геј, због чега уопште неки грађани (а искрено верујем да је то мањина грађана) гледају на ЛГБТ заједницу као мање вредну, који су остали проблеми ЛГБТ заједнице и сл. Зашто се о томе не говори? Можда зато што кад би се фокусирали на праве проблеме ЛГБТ заједнице (а то не верујем да је одрживост или неодрживост тамо неке параде), видели бисмо да ихпрвенствено мучи оно што мучи многе друге грађане Србије – незапосленост, сиромаштво, бесперспективна будућност, све оно што је настало као резултат погубне неолибералне транзиције у којој је мала група људи добила све, а остали нису добили ништа.
Да не би утицај и моћ те мале групе био угрожен, обесправљена већина је подељена на мале интересне групе где свака сматра да су њихови проблеми дистинктни и важнији у односу на туђе, те да је уједињење око истих циљева готово незамисливо. Зато нема протеста, рецимо, отпуштених радника, трудница и гејева, иако деле 80% истих проблема, већ се на једну групу ставља пресудни медијски утицај, што може само да разљути остале групе и поново повећа јаз између медијски „повлашћене“ групе и осталих „небитних“ губиташа транзиције.
Велики број фактора вуче ка томе да парада у Србији остави тамну мрљу на легитимну борбу ЛГБТ заједнице за своја права. Уместо да залуђеници “Парадом поноса” копирају амерички начин лобирања за своје интересе, ако искрено верују у своју борбу, време је да покушају нешто креативније, нешто оригиналније. Да ли је заиста једна шетња вредна толико труда ако постоје лакши начини да се постигне исти циљ? Верујем да кроз дијалог и образовање може далеко више да се постигне да ни један припадник било које мањине не осећа дискриминацију или угроженост.
Рецимо, Роми, за које се сматра да су такође једна од угрожених мањинских група у Србији, сигурно не би помислили да ће њихова „већа присутност“ на улицама главног града смањити дискриминацију према њима. Они су веома присутни и, за разлику од оних који се само шетају, неки макар покушавају да поштено зараде који динар, тако што, рецимо, перу шофершајбне код неких семафора. Као неко ко је сам то радио за сврху снимања једне емисије, могу да кажем да то није ни мало захвалан посао. Па опет не верујем да присутност сама по себи мења било шта. Сви знамо да постоји ЛГБТ заједница, сви знамо да се шетају међу нама. Парадом се они издвајају и ту мислим да почиње проблем. Они су део српског друштва и тако треба да остане.
Увек сам критиковао студенте који углавном протестују на улици само кад им не одговара нека мера факултета. Некада су студенти били свесни проблема у широј заједници и спремни да поведу друштво у борбу за више идеале. Данас студенти, на жалост, више гледају како само да прогурају своје уске интересе. Такав менталитет, чини ми се, постао је национална бољка. Свако гледа само себе.
Исту критику могу да упутим и ЛГБТ заједници. Време је да се све обесправљене групе, а стварно није важно да ли нека има мало више или мало мање права, уједине и почну заједно да делују. Политичкој елити одговара да смо разједињени, а кад неко остане без посла и нема куд, потпуно је небитно да ли је геј, трудна или политички неподобна – то је неправда коју сви заједно треба да покушамо да исправимо. Револуција против система је могућа, али неће се десити ако различитим данима долазе различите групе људи да траже своја појединачна права. Идемо сви заједно, па шта буде.
Часопис “РОНИН”, бр.1, 29.09.2014.
ПИШЕ-БОРИС МАЛАГУРСКИ
