Не знам ја одакле ви долазите и ко вас шаље… Пролазе ових дана свакојаки, сви кажу: „Из Београда смо“. И, сви питају: „Шта мислите, треба ли Орић да буде изручен Србији?“ Ми кажемо: „Треба да одговара“. Питају: „Шта мислите о британској резолуцији?“ Ми кажемо: „Да за наше жртве неко пише резолуцију, имао би шта да напише. Гробови сведоче, црне мараме сведоче, ми сведочимо… После, ништа чули, ништа видели ови што су нас питали“.
У Кравици, код Братунца, Срби ником више ништа не верују. Затварају се у куће, с првим сумраком. А, у сумрак, и током читаве ноћи, од Коњевић Поља према Братунцу и Сребреници стижу читаве колоне. Породице страдалих Бошњака, разна удружења, чују се сирене аутомобила и вика: „Орић, Орић!“
Кравица, место српског страдања. Сведок и опомена. Војници под командом Насера Орића, у овом селу, на православни Божић 1992. побили су 49 Срба, већином жене и старце. У околним засеоцима страдало их је још 105 – од маја те године, до пролећа 1993. Убијани су редом. Нема породице да није страдао не само један, него више чланова у овим нападима. Цела српска села у братуначкој општини, као и у сребреничкој, опљачкана су и спаљена. Горња и Доња Каменица – 53 тела нађена. Сандићи – десет жртава, Магашићи, у јулу 1992. у два напада, 20. и 25. јула – петнаесторо убијених Срба, Бљечева – три жртве. Биљача – четрнаесторо (12. јул 1992.). Коњевић Поље – четрнаесторо. Глогова, у три напада, од 15. маја до 24. децембра, исте године – четрнаест жртава. У Хранчи убијено осморо. У Загонима – седморо. У Бјеловцу – двадесет петоро, у првом нападу. У Сикирићима – осамнаесторо, у селима између Братунца и Сребренице – Опанцима, Ратковићима, Факовићима – тридесет деветоро… Бањевићи, Јежестица… Ма, нема српског села где није било жртве.
– И још, у више од двадесет српских села, живи се у црнини – говори, с приметном дозом неповерења, Марко Живановић с којим смо и започели ову причу. – И кад су свадбе, није то весеље као што је било. И кад нам се деца рађају, није то као што је било. А Божић у Кравици? Никако да се ослободимо страдања на тај дан, 1992.
Причамо са Марком испред споменика српским жртвама у Кравици. На црном мраморном крсту, који се извија, уписано је: „Од 1992. до 1995. године 3.267 српских жртава. Од 1941. до 1945. године 6.469 српских жртава“.
На бетонским степеницама око споменика играју се деца. А смеха нема. Провлаче се испод бетонских сводова. А смеха нема.
– Оца сам нашао у Факовићима, убијеног, а брата Милована… имао је 18 година, нашао сам у Магашићима – слушамо Марка Живановића. – Брата сам сахранио, а они су му, у другом нападу, гроб откопали, сандук развалили, брата на пола пресекли. Многе гробове су, тако, откопали. Тела су била развучена… Тако су их два пута убијали. И, тако, нашу причу нико не жели да чује.
Живе речи, сведочења, оптужбе… Ко да их чује? Памте се, овде, речи и првог тужиоца Хашког трибунала Луиз Арбур. Кад је видела фотографије и обдукционе налазе, казала је: „Смрт ових људи није уследила од метка“.
– Како је мени било кад сам нашао тело брата – каже Марко Живановић. – Како је мени, сад, док се сећам те слике. Ранама душе лека нема. А, да вам кажем, како ли је тек породици Љиље Поповић Лончаревић из Магашића. Убијена је у поодмаклој трудноћи, 25. јула 1992. Тек је, а можда и није, напунила 18 година. Ко то да чује? Неће нико… А, да знате, да сам поштовао, па и волео наше комшије Бошњаке. Помагали смо се, кад је требало. Отац им је доносио хлеб… И сад бих њиховој деци, ја, донео хлеба. Па, кад ми неко каже да ми, Срби, не умемо да праштамо, у срце ме удари. Али, нико нема право од нас да тражи да заборавимо.
Теку речи. Живе речи у сећањима Срба у Кравици. Момир Савић, Деса Ђокић и Ратко Перић, наслоњени уз зид овдашње продавнице.
– Мој муж, Станоје… жив је запаљен – сведочи Деса. – Затекли га у Дому здравља.
– Рођену сестру и зета затекао сам исечене… И да не причам још у каквом стању сам их нашао – говори нам Момир Савић. – А Насер Орић се овде сликао. Ево, ту, испред бившег Дома културе. Сликао се на белом коњу. А пре неки дан се хвалио, јавно се хвалио да му је отац био усташа… Коме ја то да причам? Ово су, децо, дани тешки за нас, Србе. Сад ће одозго, од Тузле, да ударе у ове своје маршеве. Кобајаги, маршеви мира, а успут нам пале сена. Обарају ограде… Како свих ових година, тако и данас.
– Запалили су Ивана и Миленка у кући, болесну браћу – говори нам Ратко Перић. – Је ли то злочин? Децо, не губите време узалуд. И ја вам кажем: Од наше приче никакве вајде нема. Кад је није било досад, неће је бити ни одсад.
