Nijagarini vodopadi, jedno od sedam svetskih čuda, najveći poslije Viktorijinih, posetom od 12 miliona turista godišnje, prava su fabrika para. Kompleks koji nadvisuje Nijagarine vodopade, sve što je potrebno turističkoj poseti Nijagari, uključujući i Skajlon toranj, u vlasništvu je Đorđa Jerića.
Ako stanete nasred mosta koji spaja SAD i Kanadu, vidi se da je Amerika prilično uskraćena za pogled na divovski vodopad. Ukoliko žele da vide lepotu i snagu vodopada, koji se obrušava sa 50 metara visine i protokom od 128 hiljada kubika u minuti, Amerikanci moraju da pređu na kanadsku, Jerićevu stranu.
Jerića, koji je rođen tu, smatraju jednim od najbogatijih u Kanadi. Mnogi misle da je pola Nijagare zapravo njegovo vlasništvo, jer tu ima mnoštvo hotela i restorana na najatraktivnijem mjestu, pored samih vodopada. Nijagarom se šeta opušteno, sam. Čudi se pitanju da li se oseća sigurno.
– Naravno, idem kad hoću i gde hoću. Pa ja samo imam nešto veću kuću i nešto bolja kola od drugih i idem dva-tri meseca godišnje na Floridu. Sve ostalo vreme radim kao i svi drugi ljudi. Moje bogatstvo je u tome što mogu ljudima da pružim zadovoljstvo i zabavu.
U stvaranju kompleksa hotela u Americi, Jerićeva priča je prava američka.
– Moj otac Pane je došao u Kanadu 1912. iz slavonskog sela Gorica kod Nove Gradiške. Kad se doselio u Nijagaru imao je samo 17 godina. Zaposlio se kao fizički radnik na železnici, u kojoj je penzionisan 45 godina kasnije kao direktor izgradnje pruga u Kanadi. Nijagara je tada bila malo selo na obali reke, pa je otac, inače vrlo talentovan za biznis, počeo od ušteđevine da kupuje placeve. Kada je probijen auto-put pored njega je sagradio kabine za prenoćište i boravak tokom vikenda, za putnike i prve turiste. Bilo je to 1941. I moj prvi posao sa 13 godina je bio upravo izdavanje tih kabina, kojima je otac dao ime Holidej Inn.
Svoj prvi motel Jerići su izgradili 1956. uz autoput Kraljice Elizabete, 130 kilometara od Toronta, kasnije još jedan, a 1962. treći. Hotel Holiday Inn sagradili su 1965. Na istom posedu, pored vodopada, kupili su Pyramid Place, onda još jedan objekat sa 65 soba.
U taj nesvakidašnji dar prirode priklonio se ogroman betonski toranj na samo 200 metara od obale.
– Skajlon toranj sam kupio za 10 miliona dolara. Ima tri lifta koji stižu na vrh za 57 sekundi i razvoze goste na vidikovac, u restoran i u salu za ručavanje koja se okreće (za sat vremena zatvori čitav krug) i pruža mogućnost da kad je vedro nebo vidite okolinu u SAD i Kanadi na čak 129 kilometara.
Jerići su sa troje dece danas i faktički prvi ljudi Nijagare, jer upravo je njima država Kanada ponudila da ovo svetsko čudo prirode pretvore u Nacionalni i turistički park.
Kao sin jedinac, Pana Jerića i Kate Mrmak, nekadašnje devojke iz Slavonije, koja je preminula kada je Đorđe imao samo osam godina, uporedo je radio i školovao se. U Nijagari je završio osnovnu školu i gimnaziju, a potom 1953. i studije komercijale i finansija. Po osećanju za rad i biznis ličio je na oca, pa je i nastavio njegov pionirski posao.
– Rođen sam u Nijagari. Supruga i ja smo zajedno rasli i zajedno starili. Početkom 60-ih bili smo jedine neženje u srpskoj koloniji, pa smo bili upućeni jedno na drugo. Ljubica je iz porodice Božinić, koja je takođe dugo u biznisu. Njen otac je otvorio prvi bilijar klub u Kanadi, baš ovde na Nijagarinim vodopadima.
Nijagara je grad od 75.000 stanovnika i 15 miliona turista, koji makar prođu pored Skajlon tornja i slikaju se. Prvi plac za motel Jerići su platili 100.000 dolara, a drugi za hotel 300.000 dolara. U međuvremenu podignut je i hotel Piramida, kao i peti hotel sa 65 soba; prodat za 750.000 dolara. Tada su pored filmske kompanije Imaks bili jedini vlasnici placeva na obali Nijagare. Danas ova zemlja više nije za prodaju.
– Već 1955. godine, kada je izgrađena kanadska mreža puteva, koji su prolazili pored Nijagare, mi smo od ušteđevine podigli motel za 20 soba. Četiri godine kasnije postao je tesan, pa smo na novom placu podigli drugi sa 30 soba. I treći 1962. sa 32 sobe. Posao je cvetao, pa smo počeli da razmišljamo i o podizanju hotela, što smo supruga i ja i učinili 1965. godine, kada su udareni temelji hotela Holidej In sa 77 soba.
Izgradnja tog hotela koštala me je milion dolara, a dogradnja još 45 soba i bazena 1980. godine još dva miliona. Izrodili su troje dece, ćerku i dva sina kojima su poverili dalje vođenje poslova. Tako su postali dio poslovne istorije Kanade; Đorđe je 1989. proglašen za Poslovnog čoveka godine u Ontariju.
– Država Kanada mi je poverila da kao najuspješniji biznismen u turizmu izgradim Turistički centar Nijagara i faktički postanem vlasnik čitavog kompleksa na kanadskoj strani vodopada. Taj projekat nosi naziv Skajlon milenijum. Ukloniću staru železničku prugu i neke manje objekte i na obali sagraditi još tri hotela. Ovaj posao je vredan 50 miliona dolara.
Fakat, Jerić je pored Nijagarinih vodopada proveo celi svoj život. Jeste se školovao, ali je sve vreme bio uz oca koji je na vreme shvatio turistički potencijal Nijagarinih vodopada, pomagao mu oko smeštaja gostiju još kao klinac.
– Od ujaka i oca sam slušao priče o našim ljudima. O porodicama koje su puno radile, ali i uspevale u poslu. Posle završenog fakulteta u Torontu, Đorđe je pokušao da se bavi i advokaturom, ali je shvatio da je njegovo mesto ipak u turizmu.
– Svaki čovek može da uspe u poslu samo ako to želi i ako radi posao koji voli. Jeste potrebna i sreća, ali i veliki, veliki rad. Nijedan uspeh ne dolazi sam od sebe.
Đorđe je zadovoljan čovek. Ustaje ujutro oko devet sati, doručkuje sa suprugom a ostatak dana provodi obilazeći poslovne objekte. Brigu o Skajlonu preuzeo je stariji sin Đorđe jr, za Holidej In zadužen je mlađi Majkl (Aleksandar), a za hotel Kaskade ćerka Katarina.
U Kanadi imaju desetak firmi. Jedna, po očevoj smrti 1965. godine, nosi ime Pane. O prvim velikim zarađenim parama Đorđe otvoreno govori.
– Ja sam prvi milion dolara napravio još 1972. godine, kada sam prodao hotel za 750.000 dolara i nekoliko placeva pored njega. Država je to tražila od mene da bi tuda provukla autoput, koji ni do danas nije sagrađen. Danas moj kapital vredi više stotina miliona dolara. Ali, nisam opterećen tim novcem, jer za mene je pravljenje novca samo posao kao i svaki drugi!
Iako u odmaklim godinama, mašta da postane vlasnik još više građevine od Skajlon tornja. Namerio je da kupi CN Toranj, najveću gradsku znamenitost u Torontu, visok 553 metra.
– Godišnje kroz sam Skajlon tauer prođe milion gostiju što je najveća turistička poseta pojedinačnoj destinaciji u Kanadi. Budući da poseta tornju, dva od ukupno tri su njihovi, u proseku košta oko 12 dolara, da ručak u restoranu smeštenom u kupoli na vrhu nije manje od 35 dolara, da su u prizemlju brojne prodavnice suvenira, a da je u suterenu impresivan zabavni park za decu, onda se lako dolazi do toga kolika je imperija Jerića, ili zarada od samo jednog objekta u Nijagari. Investicija od 18 miliona dolara u ovaj toranj davno se isplatila.
– Celog života radio sam ono što sam naučio kao mladić. I nikada u poslu nisam imao kriza niti velikih lomova. Želim još toranj koji će nadvisiti postojeće, pa će unuk verovatno podići najveći kazino na Nijagari.
TELEGRAF.RS
