Марко: Морамо да купимо нови дукс са ликом генерала.
Никола: Морамо, видим да га сви носе.
Марко: Па да, јесмо ли Срби или не?!
Никола: Него шта.
Све чешће срећем „велике Србе“, патриоте. Њихову величину у патриотизму исказује величина крста око врата који силно истичу. И то златни крст. Скупо плаћен. Тако се купује патриотизам. То је тренд. Занемарујући бесмисао тога и, што је још битније, чињеницу да само свештеници могу да носе крстове те величине и да их носе нескривене око врата.
Њихову величину у патриотизму исказује и њихова одјећа прошарана тробојкама, грбовима, лозама познатих Срба, генералима, војском. Многи не знају пет историјских чињеница о свом народу, о свом родном мјесту, али поносно истичу то што су „велики Срби“.
Њихову величину у патриотизму исказује и њихово јавно изјашњавање на друштвеним мрежама. Јавно вријеђање других нација и вјера, јавна мржња и лажно родољубље.
Њихову величину у патриотизму исказују и патриотске пјесме које наручују у кафани и гласно пјевају пијани и занесени. Док неке од њих чека забринута мајка. Неке чекају гладна дјеца. Али ту је ваљда та љубав према нацији – да постаје много битније викати стихове које нису довољно ни схватили.
Њихову величину у патриотизму исказују конзумирањем алкохола, дрога, преједањем за вријеме празника. У данима кад би требали истински славити Христа.
И њихову величину у патриотизму исказују тим што своју дјецу чине истима као што су и сами. Падајући задатак који се зове васпитање и едукација дјетета.
Јер науче га само на псовке, урођену мржњу других нација и лажни патриотизам.
И тада, када сретнем те силне, велике Србе, запитам се да ли сам ја тај који гријеши и који има погрешна схватања. Посебно сам се запитао уочи Бадње вечери када једини из окружења нисам желио да одем на журку електронске музике. Међу људе који јасно, на тако свети дан, промовишу блуд, разврат, сатанизам и неморал. Људе кроз које прича сам ђаво. Те вечери сам се запитао гдје су нестале духовне вриједности, зашто свих тих младих људи нема на разним културним манифестацијама, филмовима у биоскопу, представама, промоцијама књига, трибинама учених људи гдје се промовишу патриотизам, чојство, јунаштво, традиција, историја.
Кажу да на младима свијет остаје. Јадан ли је.
Волио бих да не буде бездушан у оволикој мјери као они.
Константно срећем и политичаре који су „велики Срби“, уплетени у сопствени лавиринт лажи. Уплетени у политику популизма, демагогије, у корупцију, у крађе. Читаве каријере граде на лицемјерју и отимању од народа, а диче се српством, носе исте оне крстове, пјевају исте оне пјесме и све више доводе до културног и духовног колапса. И млади и зрели припадници наше нације, уз одређени дио изузетака, корачају испод нашег часног неба, несвјесни, недовољно образовани и површни. Јер, како можеш да се хвалиш припадношћу некој нацији ако не знаш довољно тога или чак све о њој и ако не поштујеш њене принципе.
Србијанцем бих назвао особу која је рођена на територији Републике Српске или Србије. Србином бих назвао особу коју живи по идеолошким принципима српства, истим оним који прожимају нашу крв и којим само ријетки дозволе да буде дио њих.
Србин не лаже. Србин је поштен. Србин не краде. Србин мисли на друге, пази на њих. Србин гради породицу. Србин исхрањује породицу на поштен начин. Не заборавља. Учи о историји. Поштује моралне норме. Уздиже се духовно. Добар је брат својој сестри. Добар је муж свој жени и син својој мајци. Добар је пријатељ. Непоткупљив је. Непобједив је у идеји да освјешта образ српства.
