На данашњи дан, 14. фебруара 1804. године Карађорђе је на збору у Орашцу изабран за вођу Првог српског устанка. Томе је претходила „Сеча кнезова“ коју су дахије спровеле у Смедеревском санџаку, пошто су дошле у посед писма у коме је Алекса Ненадовић објашњавао намере српских кнежева о подизању устанка због насиља које су дахије спроводиле над народом.
Устанак у почетку није био повезан, па је тако Карађорђе био предводник у Шумадији, Ненадовићи у западној, а Миљенко Стојковић и Петар Добрњац у прекоморавској Србији. Акције су првенствено биле усмерене против дахија и њихових извршних органа, спаљивани су ханови, убијане и протериване хаџије, те је убрзо скоро читав такозвани београдски пашалук био ослобођен, што је омогућило повезивање локалних покрета у један јединствен.
По ослобођењу градова у којима су била упоришта дахија, предузет је напад на Београд, једини град у њиховој власти. Устаници су све време наглашавали да се не боре против султана и Порте, већ само против самовољних дахија, па су тако и дочекали на преговоре султановог изасланика Бећир-пашу и убедили га да неће бити мира докле год четири дахије буду живе. Бећир-паша је након тога дозволио њихово погубљење, које се догодило у ноћи између 5. и 6. августа. Међутим, пошто Порта није хтела да прихвати захтеве устаника за самоуправом, борбе су се наставиле и после смакнућа дахија, с тим што је устанак тада добио потпуно противтурски карактер. Срби су током 1805. и 1806. године забележили неколико значајних победа над султановом војском, попут оних на Иванковцу, Мишару и Делиграду и ослободили Београд, а појачана је била и спољнополитичка активност не би ли добили помоћ од Аустрије и Русије.
С јесени 1806. године српски представник у Цариграду, Петар Ичко, закључио је мир са Портом којим би Србима били учињени знатни уступци, али који због избијања Руско-турског рата Срби нису прихватили. Већ од почетка наредне године учврстиле су се везе између Србије и Русије, дошло је до заједничких победа и почела је да стиже помоћ у новцу, оружју и муницији. Ипак, услед Наполеоновог напада на Русију дошло је до склапања Букурешког мира између Русије и Турске 1812. године, који је означио крај заједничких акција и тежњи да се непосредно издејствује независност. Без обзира на то, Срби су незадовољни одредбама уговора које су се њих тицале, наставили са борбом. Међутим, турска офанзива из јула 1813. године коначно је сломила отпор устаника, и својим уласком у Београд Турци су почетком октобра исте године и формално означили крај Првог српског устанка. Међутим, пораз није могао да избрише све резултате и успехе који су били постигнути током претходне деценије, како на борбеном, тако и на организационом плану, те су сви они били темељ на коме је две године касније подигнут Други српски устанак, који је Србији утро пут ка независности.
[facebook][tweet][Google][follow id=”Username” ]
Srpski legat
