Građanin Toma Nikolić bi me posetio u bolničkoj postelji, a Aleksandar Vučić bi došao, ali bi se postarao da mediji za to ne saznaju, rekao je Beko pre tačno godinu dana
Za sve ove godine biznismen Milan Beko, koji je pre nekoliko dana ranjen ispred svoje kuće iz za sada nepoznatih razloga, nije uspeo da se oslobodi javnih sumnji da je njegov poslovni uspeh imao veze sa političkim kontaktima. Kao i njegov prijatelj Miroslav Mišković, ali i drugi tajkuni, političku potporu su dobijali tako što su finansirali većinu važnijih stranka. S tim što im se te investicije, po sopstvenom priznanju, nisu uvek isplatile i vraćale onako kako su oni to želeli.
Dok je Mišković za vreme vladavine Borisa Tadića delovao kao biznismen koji je na neki način bio pošteđen, iako je, istina, bez mnogo pompe prihvatio Tadićev predlog da u Srbiji plati porez od prodaje „Maksija”, Beko se oštro suprotstavljao tadašnjem predsedniku i njegovoj administraciji. Uglavnom je to bilo zbog „Luke Beograd” (kupio je zajedno sa Miškovićem, ali vlasnik „Delta holdinga” se nije eksponirao, a kasnije se i povukao iz tog posla). Kada je na vlast došao Tomislav Nikolić, koji je u javnosti važio za Bekovog prijatelja, situacija se donekle preokrenula. Mišković je uhapšen, što ga je nagnalo da izađe iz senke, dok se Bekovo ime nije našlo ni u jednoj optužnici bez obzira na to što se njegovo ime spominje u tri od 24 sporne privatizacije. Prema Bekovom tumačenju, dolazak na vlast njegovih nekadašnjih prijatelja Nikolića i Vučića nije mu donela nikakve povlastice. U intervjuu „Nedeljniku” je objasnio: „Visoko sam kotiran na kladionicama za hapšenje, odmah iza biznismena Miroslava Miškovića.”
U danima dok Milan Beko leži u Urgentnom centru, gotovo proročki deluje pitanje novinara „Nedeljnika”: „Kad je Tomislav Nikolić štrajkovao glađu, vi ste bili jedini biznismen koji ga je posetio. Da se vama nešto desi, šta mislite – ko bi bio prvi političar koji bi došao da vas poseti?”
Beko je tada odgovorio, ne sluteći da će vrlo brzo na bolesničkoj postelji moći da se u to uveri.
„Građanin Toma Nikolić bi me posetio, predsednik Tomislav Nikolić me ne bi posetio. Mislim da je nešto slično i sam rekao, u širem smislu, ne baš za mene. Ostaje mi dakle samo da se našalim da bi mi verovatno posthumno dodelio neko odlikovanje, u ime starog prijateljstva”, kazao je Beko.
Dok za Aleksandara Vučića misli da ga ne bi posetio ako je bolestan, „a ako bih bio u nekoj terminalnoj fazi, onda bi me posetio, ali bi obezbedio da mediji to ne evidentiraju”.
Da li su Beka posetili predsednik i premijer, nije poznato javnosti. Kamere su ispred Urgentnog centra prošlog petka snimile jedino Čedomira Jovanovića od aktuelnih političara, čiji LDP je finansirao vlasnik „Luke Beograd”, i Milorada Vučelića, nekadašnjeg funkcionera Socijalističke partije Srbije. Da li je to znak da se Beko nalazi na margini političkog života, kao što je on sam za sebe voleo da kaže („Odavno izražavam svoj stav da ne želim da učestvujem u političkom životu. Želim distancu od svih njih…”)?
Od tog je letos ipak odstupio kada je odlučio da se stavi na raspolaganje premijeru kada je reč o rukovođenju „Železnicama Srbije”. To je objasnio činjenicom da ne želi da bude „nemi posmatrač uništenja srpske ekonomije”, te da želi da pomogne, istakavši da ga na to mesto kandiduje dobra poslovna biografija, a ne prijateljstvo sa državnim vrhom.
„Tadić mi nije bio naklonjen i javno smo izražavali netrpeljivost, to je poznato, ali on ovaj dug nije utvrdio, već je to učinio Vučić. Zašto bi me on ispitivao 15 sati, a nije Tadić, i zašto bi on našao da ima elemenata krivičnog dela u ’Luci’, a nije našao Tadić”, zapitao je Beko i konstatovao da je premijer gradio politički autoritet na tome što je nastojao da razgraniči autoritet krupne privrede i države i da zato u tom svetu ne može da ima prijatelje.
Pošto je za vreme Koštuničine vladavine kupio „Ce market”, „Luku Beograd” i „Večernje novosti” (s kojima u vezi i danas tvrdi da ne zna kome treba da vrati kredit od 20 miliona evra), verovalo se da je uživao podršku premijera i da se upravo u to vreme dogodio dil krupnog biznisa i politike u Srbiji. Beko nije negirao da je Koštunica bio naklonjen domaćim privrednicima u odnosu na strance. Ali osim toga, ništa drugo od njega nisu imali. U Koštuničino vreme se desio veliki investicioni bum, kada su banke isporučivale velike količine novca. A u celoj toj priči „on je bio samo nemi svedok događaja i potpuno mu se bez razloga pripisuje odgovornost u tajkunizaciji Srbije, kako se to već kompromitujuće naziva”, rekao je Beko, koga prati fama da uživa podjednako veliku moć i u biznisu i u politici.
„Mislim da je naivno verovati u političku moć bilo kog pojedinca koji se ovde bavi biznisom. Ako imam toliku moć, zašto je efikasnije ne koristim? Srbija se u tom smislu promenila, nešto kao Rusija, samo traljavo. U Jeljcinovo vreme radilo se svašta, korupcija je cvetala, a u Putinovo je država preuzela vodeću ulogu i Putin postao centralna ličnost. To se desilo i ovde. Desila nam se tranzicija autoriteta, koji je potpuno koncentrisan na strani države. Hapšenje Miškovića, kao najbogatijeg, ali i drugih, pokazalo je koliko je njegov direktni autoritet u suštini mali, pošto nijedan političar koji je s njim bio blizak nije ustao u njegovu odbranu”, smatra Beko.
