Узели ми њиву, хоће кућу. Натерали ме да имање продам, исто оно где сам коло играо и уз поток звиждао, неко ми је отео и свој барjак разапео. Сад уз моју Бистрицу арнаутски гоч звечи, а моје гусле цвиле, хармоника јечи.
Хлебом сам их хранио, рекавши и они су људи, голу им децу облачио рекавши шта су деца згрешила – а они моје дете убише и камењем ме нахранише и отераше из дома свога!
Дођох овде, а сад видим да не знам ни где сам дошао…
Држава моја, а зову ме избеглица! Ја КОСОВАЦ – ви мени косовар!
Чиме сам заслужио? Тиме што сам корене чувао?
Што је мој предак Лазар кроз векове војевао?
Што сам рођен у долини где је понос име а гостољубивост презиме?
Што певам и кад душа јеца, што волим своју ћирилицу више него себе самог, што сањам своје небо косметско…?
Јесам ли због тога крив, јел због тога сметам?!
И ово што говорим не говорим у своје име, нити у име Космета, нити вама из ината. Само знајте, закуцаће неки нови Космет и на ваша врата, ал нећете имати коме да се пожалите… Како се отимају око мог Космета, разапињаће вашу Војводину…. А ја ћу се смејати, не зато што ми је драго већ зато што ћу тад бити луд, јер нисам имао коме говорити!
ВОСТАНИ СЕРБИЈО!
Вућићевић Душан
извор:http://srbinaokup.info/
