Naši sagovornici kažu da ovo pokazuje kako loš standard, ekonomska kriza, velika nezaposlenost i očajna privredna situacija u BiH očigledno nisu dovoljni da bi se bh. građani natjerali na pješačenje i vožnju bicikla, pa se zadužuju i odriču mnogo čega samo da bi sebi priuštili automobil.
– Iz ovih podataka opravdano se može pretpostaviti da i danas veliki dio novca za kupovinu automobila dolazi iz inostranstva, od dijaspore koja godinama finansira preživljavanje velikog broja porodica u BiH – navode oni.
U 2013. godini, prema zvaničnim statističkim podacima, u BiH je bilo ukupno 689.000 zaposlenih i 895.000 vozila, odnosno 206.000 vozila više nego zaposlenih.
Na 1.000 stanovnika u RS dolazi 256 vozila, što je daleko više od svjetskog prosjeka, koji iznosi 108 automobila. U zvaničnim statistikama se navodi da u Banjaluci radi 61,8 hiljada radnika, a broj registrovanih vozila je premašio 64 hiljade. Još je veća razlika na području Bijeljine, gdje je zaposleno 21.245 radnika, a ima oko 27.000 registrovanih automobila, za oko 7.000 više.
Ekonomista Zoran Pavlović kaže da se koristi to što su polovnjaci danas prilično jeftini, a da novac za njihovu kupovinu i uvoz daju rođaci iz inostranstva. On dodaje da se, i pored pomoći rođaka iz inostranstva, prosječan bh. građanin mora odreći mnogih potreba i zadovoljstava samo da bi sebi priuštio automobil.
– Iz ovoga se jasno vidi da veliki broj građana i dalje živi od novca koji stiže iz dijaspore, iz inostranstva. Jer, kako bi drugačije kupili taj automobil ako nemaju prihode ili ako žive od male plate. S druge strane, danas ako nemate automobil, a imate da obavite pet stvari u gradu, u klopci ste i ne možete to da izvedete tako lako. Automobil je potreba, a s obzirom na to da loše živimo, ona se podmiruje kroz odricanja. Građani će radije da nose lošiju odjeću, da jedu nekvalitetniju hranu ili da ne idu na godišnje odmore, nego da odustanu od automobila – kaže Pavlović.
On dodaje da se automobil više ne može i ne smije posmatrati kao luksuz, već kao nasušna potreba, posebno u porodicama čiji članovi rade i imaju mnogo obaveza. Voze se auta stara preko 20 godina, ali se jasno vidi, kaže on, da ništa ne bi funkcionisalo bez njih, ni odlasci na posao, ni obavljanje nekih drugih poslova.
Građani kažu da su im automobili potrebni i da bez njih ne bi mogli da funkcionišu, posebno kada treba otići na posao, odvesti djecu u školu ili vrtić i kupiti namirnice.
– Svakodnevno idem na posao i vozim djecu u školu i vrtić. Iako je stvarno preskupo i na jedvite jade plaćamo gorivo, održavanje i registraciju, dan bez automobila je neizdrživ jer nema dovoljno vremena da se sve obavi s nogu – kaže jedan Banjalučanin.
Sociolog Biljana Milošević Šošo slaže se da je ovo još jedan od apsurda koji čine bh. društvo onakvim kakvo jeste. Ona kaže da uz postojanje stvarne potrebe za transportnim sredstvom ima dosta i pomodarstva, pa će se mnogi potruditi i odreći svega samo da bi imali automobil.
– To smo mi. Naše navike se kose sa standardom koji je i više nego jadan. Sa jedne strane, imamo ogromnu stopu siromaštva, a sa druge vozimo daleko više automobila nego što imamo zaposlenih. Posjedovanje automobila nije reper po kojem bi se računalo bogatstvo i siromaštvo, ali je jasno da će mnogi preživljavati na hljebu i vodi da bi pokazali da stoje bolje nego što stvarno stoje. Mnogo se drži i do statusnih simbola iako oni realno ne prate mogućnosti, kao što je slučaj sa mobilnim telefonima. Ne znam samo da li je automobil vrijedan tolikog odricanja – kaže Biljana Milošević Šošo.
Milenko Jaćimović, predsjednik Udruženja za unapređenje bezbjednosti saobraćaja RS, kaže da se mora uzeti u obzir da mnogi automobili pripadaju institucijama, firmama, bolnicama i drugim pravnim licima.
– Nisam iznenađen jer privredni subjekti i institucije imaju desetine, pa i stotine vozila. Uvoz vozila drastično raste kada se radi o putničkim automobilima, a građani se odlučuju za jeftine varijante i kupuju male potrošače po najnižim cijenama. Za razliku od 2008. godine kada je kupovina na lizing bila u velikom zamahu, danas se na to malo ko odlučuje, pa se ide na sigurnu varijantu: polovno i jeftino iz inostranstva i po mogućnosti da troši što manje – kaže Jaćimović.
PRESS/RS
